Svi smo mi po malo snobovi

Svi smo mi po malo snobovi, zajedljivi, ljubomorni, samoljubljivi, ali sa druge strane, svako od nas u sebi nosi nešto neizmerno dobro, što nas ponekad čak i iznenadi. Kada malo bolje razmislite mi smo isti spektar boja, samo neko ima malo više plave, neko crvene, ali suština je ista. Čak i kada nekoga osuđujemo ili ljutimo se, negde u dubini se pitamo da li bismo mi bili u stanju da učinimo istu stvar, i to nas plaši. Zato kažem da smo svi (osim onih koji se zaista odluče na jedan isposnički i spiritualni život, a takvi su izuzetno retki) snobovi. Želimo da uspemo. Želimo da budemo najbolji, želimo da nam zavide, i da čitaju o nama. Koliko istih priča čujemo, gledamo, ili se nama dešavaju – otac zapostavio decu da bi im „pružio“ što više. Kako kaže stara poslovica „para na paru ide“. Isto tako želja za parama, direktno je proporcionalna količini novca koje zarađujemo. Čini se nekada da sve što radimo radimo zbog novca. I svi znamo da je to greška, ali ipak dopuštamo da se osetimo mizerno u odnosu na nekoga ko zaista ima novac koji može da baci. I mislimo da je uspeh ako se približimo bar malo tim ljudima. Jedan momak je dosta razmišljao na tu temu, i verovatno razočaravši se u današnje vrednosti, odlučio je da napiše pesmu i pokuša da to promeni. Jer oni koji su dovoljno ludi da misle da mogu da promene svet, upravo to i mogu.

Šta je uspeh?

Šta je uspeh?

Smejati se često i mnogo;

Zadobiti poštovanje inteligentnih ljudi

i ljubav dece;

Zaslužiti odobravanje iskrenih kritičara

i izdržati izdaju lažnih prijatelja;

Ceniti lepotu;

Naći najbolje u drugima;

Ostaviti svet nešto boljim, bilo

zdravim detetom, lepom baštom

ili poboljšanim društvenim uslovima;

Znati da je makar jedan život olakšan tvojim;

To znači uspeti.

Ralf Valdo Emerson 

Uticaj

Od kada znamo za postojanje ljudske vrste znamo i za ratove. Suština tih nemilih događaja je samo jedna stvar – novac. Zanimljivo je to što su se ti ratovi u većini pravdali religijom, ali svi smo svesni onoga što je crkva radila za sebe (spomenucu samo indulgenciju tada i vozila koja poseduju popovi u našoj zemlji trenutno). Takođe, želja za nezavisnošću i slobodom takođe je pokrivena ljudskim pravom da sami raspolažu svojim sredstvima pre svega.
U sadašnjosti, svi smo svesni toga koliko je reklamiran luksuz. Nadmetanja među poznatima ko ima veću vilu, ili bolja „custom made“ kola, zlatne proteze – grill, optočene dijamantima (malo smo se proširili, više nije zlatan zub) su deo naše svakodnevice, želeli mi to ili ne.
Svako od nas želi da bude uspešan, i da ostavi nešto „iza sebe“. Međutim, svi imamo različite kriterijume o tome šta znači biti uspešan. Osvrnućemo se samo na grubo podeljena dva slučaja zarađivanja novca – pošten i nepošten. Vrlo je delikatno to razgraničiti u današnje vreme, pogotovo u zemlji Srbiji, gde su uslovi rada za manja preduzeća gotovo izrabljivačka, a država svoje firme ne isplaćuje na vreme u 90% slučajeva.
Novac kao papir, ili kovanica, sam po sebi ne može imati neki veliki uticaj na nas. Ali naša potreba da nahranimo svoju decu, živimo pristojno, i pritom iskoristimo što više što nam život nudi, može u teškim trenucima poljuljati psihu i najsnažnijih od nas. Zanimljivo je kako nepoštenim radnjama podležu i siromašni ljudi koji nisu u mogućnosti da prehrane svoju porodicu, pa varaju „na sitno“, isto kao i imućne ljude koje povuče želja da u svom novom društvu ostanu u tom rangu u kom su bili, ili zarade milione i budu posebni. Postavlja se pitanje koliko je u ljudskoj prirodi ustaljena poštenost. Da li je svaki naš postupak u srži pošten? Ako pogledamo naše jedino okruženje – životinje, nigde nećemo videti lava koji prepušta jedinu antilopu nekom drugom predatoru. Naravno da postoji zajednica iste vrste, gde se hrana deli, ali generalno u životinjskom carstvu se sve svodi na preživljavanje i izvesnu sebičnost. Takođe šunjanje lava, da bi zaskočio antilopu iza leđa, dosta podseća na mnoge ljudske postupke vezane za zarađivanje novca.
Čini se kao da nama upravlja novac, idemo u školu i na fakultet da bi smo se osposobili na zarađivanje novca. Ceo život slušamo – uči, to ti je sada najvažnije, vežbaj da bi bio uspešan. Važna je karijera, ali priznajmo da smo sve započeli da bismo zaradili za život.
Novac je moć. I sam po sebi, a i kada ga pojedinačna osoba poseduje. Pitanje je samo da li smo tu moć uspeli barem malo da potčinimo sebi, ili smo dopustili da nas ona obuzme i uništi. Najbolje se sve to ogleda u ljudima koji poseduju nepojmljive količine novca, a za koje svi znamo, nezavisno od popularnosti. Pozitivan primer je osnivač Facebook-a, Mark Zukerberg, momak koji je zaradio nenormalnu količinu novca a ostao priseban, kao i Bill Gates, za koga svi znamo da je usvojio čitavo selo u Africi, i dan danas ostao mudar i nesebičan. Ali to su retki. Većina ljudi nema tu snagu, niti mudrost da ostane onakav kakav je bio ako oseti tu negativnu moć zvanu novac, i nažalost, takve primere je nepotrebno navoditi, jer ih vidimo svuda oko sebe. Sigurno je svako od nas jednom pogledao  nekog ko ima više imovine sa mrštenjem, sažaljenjem a neretko i besom jer smo uvereni da mi sami zaslužujemo to mnogo više od njih. Većina ljudi želi luksuz, neki zbog udobnosti a neki zbog želje da im drugi zavide. Naravno svi smo drugačiji, i o tome ćemo raspravljati drugom prilikom.
Za sad bih zaključio da je novac jedan od najgorih ali u isto vreme i neophodnih ljudskih poroka, koji u velikoj meri povlači i druge poroke. Koliko je novac ključan za našu sreću i normalan život, toliko, ako ne i više, može biti siguran put ka uništenju.
Zato ga se treba čuvati.
Neka novac bude vaš sluga, a ne gospodar.

Banke

Svaki put kada banka pozajmi pare, stvara se novi kredit, novi depozit – novi novac.

Odakle dolazi novac? Mnogi odmah pomisle na kovnice novca i štamparije, ali ako se malo zapitate shvatićete da to nema smisla. Lako bismo mi mogli da odštampamo milijarde i izvučemo našu državu iz duga. Ali to jednostavno ne funkcioniše tako. Novčanice su samo papiri koji pokrivaju novac ili ako hoćete, priznanice. Mnogi će takođe pomisliti, da kada uzimaju novac od banke, uzimaju novac poveren od strane ulagača. Međutim banke prave pare, ne na osnovu zarade i slično, već direktno od obećanja pozajmljivača, da će vratiti novac. Znači, uzimamo od banke imaginarni novac, potpisujemo se na papir i zalažemo svoju kuću, kola ili nešto od veće vrednosti uz obećanje da ćemo sve to vratiti sa kamatom ili čemo izgubiti sve što smo založili.

Sa novčanicom si nekada mogao otići u „banku“ i za nju podići određenu količinu zlata ili srebra, dok danas za papirni ili digitalni novac, možemo dobiti samo isti taj papirni ili digitalni novac.

Banke mogu pozajmiti („stvoriti“) više novca nego što zapravo imaju. Primera radi, ako ja odem u banku i ostavim im 1000 dinara, a vi rešite da podignete kredit da kupite nove patike i za to vam treba 6500 hiljada dinara. Banka će vam bez problema dati 6500 iako imaju samo mojih 1000 dinara, jer im je dozvoljen odnos 1:9. Ako imaju 1000 dinara, mogu da pozajme 9000, što je mnogo. Ali tako to danas funkcioniše.. Ukupna količina novca = ukupna količina duga.

Uopšteno

Novac je danas postao deo svačije svakodnevice. Sve se vrti oko njega. Ako ga nemaš, teško da ćeš moći bilo šta sebi da priuštiš. Dakle, potreban nam je da bismo preživeli, a i da bismo uživali.

Nekada davno, pre 11 000 godina novac nije postojao. Ljudi su trgovali i funkcionisali po sistemu barter. Barter sistem je ukratko razmena dobara, za jednog zeca možete dobiti cepanicu, ali ne i kravu. Ovaj sistem nije odgovarao ljudima iz više razloga. Prvo, recimo da ja raspolažem nekim svojim dobrom, koje ne treba uzgajivaču živine, neću moći sebi da omogućim jaja ili pile. Tako da ću morati da saznam šta njemu treba i krenem u dalju trampu i potragu za time. Takođe ovaj sistem je bio loš zato što su određeni proizvodi, kao na primer voće i povrće skloni truljenju i imaju kratkotrajnu vrednost, a sa druge strane, neke stvari su veoma teške, glomazne i nepraktične za razmenu. Tako su ljudi razmišljali i došli na ideju da umesto što će razmenjivati dobra na ovaj način, pronaći nešto čemu će dati određenu vrednost i time kupovati ono što im je potrebno.

U Kini su se prvo dosetili ovoga. U početku su koristili školjke kao alternativu za današnji novac, dok su na zapadu nešto kasnije počeli da koriste zlato. Međutim ni to nije bila najbolja opcija. Zlata nije bilo u izobilju, niti je bilo lako za nošenje. Ali kada bi se smanjilo i kada bi se dovelo na neki standard, to bi već bilo zanimljivo. I tako nastaje kovani novac. U početku su kovači kovali novac sa likovima Bogova na njemu, ali pogled ljudi na novac je počeo da se menja. Ako nemaš novca, nemaš ni moći, a što ga više imaš, to si moćniji. Tako su Rimljani prestali da prave novac sa likovima Bogova i umesto toga na njega stavljali Cezarov lik.

Prvi papirni novac nastaje takođe u Kini, gde se Ghengls Khan tokom 10. veka dosetio da ljudima daje papirni novac u zamenu za kovanice. Oni bi njemu ostavljali kovanice na čuvanje, a on bi im ostavio papir kao potvrdu, sa kojim su oni kasnije mogli da kupe nešto drugo. Odatle potiče i sistem bankarstva. U Evropu papirni novac stiže dosta kasnije, prvenstveno iz razloga što Evropljani tada još uvek nisu proizvodili papir. U Evropu papirni novac stiže početkom 11. veka, kada postaje zvanična valuta.